sta­ri­ca Stoj­ka To­šić iz plje­valj­skog se­la Po­bla­će uspje­šno ve­ze tra­di­ci­o­nal­ni vez – po­kr­sti­cu, na ko­šu­lja­ma od be­za iako je na kra­ju osme de­ce­ni­je ži­vo­ta. Is­pri­ča­la nam je da ve­ze i na dru­gim plat­ni­ma, ali po­ja­šnja­va da je na plat­nu be­za, ko­je se do­bi­ja tka­njem ko­no­plje, vez naj­te­ži. Ka­že da za ta­kav vez tre­ba zna­nja, ali i do­bar vid. Zna­nja joj ne fa­li, jer je još kao dje­voj­ka na­u­či­la da ve­ze, ple­te, tka, a vid je sa­ču­va­la za­hva­lju­ju­ći – bi­je­lom lu­ku.
– U apri­lu pu­nim osam­de­set go­di­na, a hva­la Bo­gu, zdra­vlje me još do­bro slu­ži. Imam pro­ble­ma sa re­u­mom, ali dru­ge me bo­le­sti ne mu­če mno­go – pri­ča sta­ri­ca Stoj­ka uz na­po­me­nu da je ro­đe­na 1938. go­di­ne u plje­valj­skom se­lu Kli­sme­ri­ne, od maj­ke Je­li­ce i oca Ra­da Čo­lo­vi­ća.
Od­ra­sla je u po­ro­di­ci gdje su bi­la dva bra­ta i pet se­sta­ra. U to vri­je­me žen­ska dje­ca su uče­na da ve­zu i ple­tu, kao i da ra­de dru­ge do­ma­ćin­ske po­slo­ve. Na­rav­no, ku­će gdje je bi­lo pet dje­vo­ja­ka odva­ja­le su se po ta­kvim ra­do­vi­ma pa, ka­ko ka­že ba­ka Stoj­ka, i nje­na dje­vo­jač­ka spre­ma i ru­ho su se odva­ja­li.
– Ka­da sam se 1964. go­di­ne uda­la za Mi­lan­ka To­ši­ća, mog sad po­koj­nog mu­ža, u se­lo Po­bla­će mno­gi su sa ču­đe­njem gle­da­li mo­ju dje­vo­jač­ku spre­mu, ko­ju su do­tje­ra­li iz mog ro­da – pri­ča nam sta­ri­ca. Te go­di­ne u po­ro­di­ci u ko­ju je do­šla bi­lo je 15 čla­no­va. To­ši­ći su za ono vri­je­me do­bro ži­vlje­li. Ima­li su do­sta sto­ke, ba­vi­li se po­vr­tlar­stvom i vo­ćar­stvom, a u ku­ći je vla­do sklad i po­red či­nje­ni­ce da je ona bi­la še­sna­e­sti član po­ro­di­ce. Sa su­pru­gom Mi­lan­kom do­bi­la je tro­je dje­ce – kćer­ku Lju­bi­cu i si­no­ve Dra­ga­na i Ra­do­ja. Ima i tro­je unu­ča­di, a se­lo Po­bla­će, pre­ci­zni­je za­se­ok Kre­će, osta­vlja zi­mi, jer joj je lak­še da zi­mu pro­ve­de kod si­na Ra­do­ja u Plje­vlji­ma.
Sta­rač­ke da­ne is­pu­nja­va za­hva­lju­ju­ći ruč­nim ra­do­vi­ma.
– Ko­no­plje de­ce­ni­ja­ma ni­ko ne si­je, a sa­mim tim ni­ko od ko­no­plja i ne tka plat­no – be­za. Ima po­ma­lo pre­o­sta­log plat­na, ši­ju se ko­šu­lje i ja na nji­ma ve­zem sta­ri vez. Ni­je la­ko, ali ja sam to na­u­či­la u mla­do­sti, ka­že Stoj­ka.
Pri­je tri­de­set go­di­na oči su je za­bo­lje­le i lje­kar joj je ka­zao da tre­ba da ide na ope­ra­ci­ju. Ni­je po­šla na li­je­če­nje već je, ot­kri­va re­cept ba­ka Stoj­ka, po­slu­ša­la sa­vjet jed­ne že­ne iz čaj­nič­kog se­la Ka­men. Ona joj je, na­i­me, pre­po­ru­či­la bi­je­li luk i to ta­ko da ga po­vre­me­no na­no­si na oč­ne kap­ke...
– Ja sam to ura­di­la, i od on­da ne­mam pro­ble­ma sa vi­dom – ka­že ba­ka Stoj­ka uz ob­ja­šnje­nje da je bi­je­li luk zdrav, a da ona vje­ru­je da upra­vo za­hva­lju­ju­ći nje­mu ona i da­nas ve­ze je­dan od naj­te­žih ve­zo­va.
B. Je.


Ra­do­vi za iz­lo­žbe

Ka­da su u pi­ta­nju ve­zo­vi, ple­te­nja i tka­nja ba­ke Stoj­ke, mno­gi su bi­li dio iz­lo­žba broj­nih or­ga­ni­za­ci­ja. Ba­ka Stoj­ka ka­že da se ona ni­ka­da ni­je tak­mi­či­la, ali da je mno­gim or­ga­ni­za­ci­ja­ma ko­je se tru­de da oču­va­ju tra­di­ci­o­nal­ne ruč­ne ra­do­ve da­va­la ra­do­ve ko­ji su ko­ri­šće­ni za iz­lo­žbe.
– Na vi­še iz­lo­žbi iz­la­ga­li su mo­je ruč­ne ra­do­ve. Na ne­kim gu­be­ri­ma, ili dru­gim ra­do­vi­ma i da­lje se na­la­ze ozna­ke tih udru­že­nja, is­pri­ča­la je ba­ka Stoj­ka i ob­ja­šnja­va da će ruč­ne ra­do­ve ra­di­ti dok god bu­de mo­gla.
– Ve­zom ću se ba­vi­ti dok me vid bu­de slu­žio, a ple­sti se mo­že i kad je vid sla­bi­ji, jer se ple­te­nje na­u­či na­pa­met, a na­pra­vlje­na gre­ška se da is­pra­vi­ti, ka­že sta­ri­ca.